Nije važno je li cura ili dečko, nije važno kako sam ja niti išta drugo, samo da je živo i zdravo. Meni su važne i neke druge stvari. Je li to neka posebna patologija, piše Mia Roje Đapić, magistra psihologije
Bliži se dan kad će moja djevojčica ugledati svijet. I skoro svaki dan netko mi kaže da je bitno samo da je živo i zdravo. Tako u srednjem rodu. Počelo je to još dok je goruće pitanje bilo je li dečko ili cura. Svi pitaju, svih zanima, na odgovor se razgale (kakav god da bio), ali većina ipak doda: „Ma samo da je živo i zdravo“.
„A kako se ti držiš?“ – obično odgovorim da sam dobro i da sam sretna, što je istina, iako nije potpuna istina. Moje tijelo nakon nekoliko godina IVF-a i raznih zavrzlama kroz trudnoću nije neokrznuto, iako zračim pa izgledam kao da je sve odlično. Moja definicija „dobrog“ značajno se promijenila. „A kako spavaš-jedeš-hodaš-kakaš…?“ – kad je žena trudna, sve fiziološke funkcije otvaraju se javnoj raspravi. Nije mi problem. Volim pričati. Onda proširim raspon istine koju podijelim. Odgovor? „Ma samo da je živo i zdravo“. Kao, nije važno je li cura ili dečko, nije važno kako sam ja niti išta drugo, samo da je živo i zdravo. Meni su važne i neke druge stvari. Je li to neka posebna patologija? Ne znam, ipak uglavnom prešutim taj dio.
„Sve ćeš zaboraviti jednom kad rodiš, samo da je živo i zdravo“. Nadam se da neću i prilično sam sigurna da neću. Ni ne želim. To bi značilo zaboraviti baš važan komad svog života, svog puta sa svojim mužem, svog puta prema ovoj bebi, prema sebi kao mami, a istovremeno si oduzeti pravo i razumijevanje za sve ono što mi je teško i što će sigurno biti teško jer ovo je j***** trnovit put.
I meni je jako važno da se dijete rodi živo, hvala na pitanju. I u tom trenu nemam pojma hoće li se to dogoditi. Neke od nas nisu dočekale žive bebe iako se sve činilo u redu. Zato ne vidim smisao naglašavanja toga pola godine prije termina. Jako bih rado i da se dijete rodi zdravo, hvala na pitanju broj dva. Ali stvarno ne znam hoće li. I koliko god to bilo bitno, zasigurno bitnije od toga je li curica ili dečko i imam li ja išijas i usporenu probavu, ne mogu reći da je jedino bitno. Poništava li zdravlje djeteta sve ostalo? Naravno da ne. I ako se rodi živo i zdravo, što će mi biti najvažnije na svijetu, i dalje ću znati je li curica ili dečko, kao i imati svoje tjelesne i emocionalne boli. Ne vidim povezanost tih tema i iskreno čini mi se da je baš i nema.
Korak dalje – što ako se ne rodi zdravo? Hoće li važnost spola biti time veća ili manja? Hoće li to onda značiti da su neke moje muke vrijedile više ili manje kad eto nisam nagrađena zdravim djetetom? Hoću li imati pravo biti sretna? Koliko zdravo je zdravo, a koliko bolesno nije zdravo? Molim Apgar bar za orijentaciju.
Poznajem neke mame čija djeca nisu živa. Poznajem mnoge mame djece koja nisu zdrava. Poznajem mame kojima nije uspjelo ovo „samo da….“. Ne vole one zato manje. Imaju pravo na tuge, muke i brige, ali i radosti i veselja. Ne moraju odmah u očima svih oko sebe biti ni žrtve, ni patnice, ni ratnice. Pogledaj ih cijele, a ne samo kroz zrcalo neke dijagnoze djeteta. Ako dijete ozdravi, ne moraju biti savršeno jer nitko od nas nije. Posebno kad smo umorni koliko god spavali jer to su one druge vrste umora. Ne mora se ništa, čak i kad se „samo da…“ potpuno izjalovi.
Od „samo da…“ imam alergijsku reakciju. Znam da većina ne misli loše. Ali većina nekako i ne misli uopće. A nekima od nas koji imamo neku borbu misli nikad ne prestaju. „Samo da je živo i zdravo“- nasmiješim se i klimnem, a drugom ju rukom lagano dodirnem preko trbuha i nadam se da tada zna da je voljena. Bez obzira.
Tekst je preuzet s portala Nijanse duše.
