Zimske mame i bebe 2021./2022.

Ajde da si odahnula malo napokon. Budu ko mali andjelcici nekad, a nekad…🤣
Ali generalno stvarno je puuuuno lakse. Kad se sjetim onog pocetka ajajajaj. Ma da i oko toga imam podvojene osjecaje. Mislim da bi mi sve to puno bolje ‘sjelo’ da mi je druga polovica bila na visini zadatka😕 Da se pojadam malo, bas sam razocarana s njim. Citam kaj vi pisete i bas mi bude tesko jer kod nas doma je sve nesto odi mi, dodji mi. Pusice itd, ali apsolutno sve zadatke oko male odradim ja. Od uspavljivanja, setanja, kupanja, kupovanja njene klope, kuhanja… Nije bas neka situacija.. razmisljam o svim opcijama, da budem iskrena…

A torta, evo ne znam. Ma probat ce sigurno ali bas da joj citavi komad dam nema sanse. Samo pitanje je ko ce ju zaustavit nakon jednog, dva griza🤪

Joj bibi, I hear you sister. Oko razocaranja drugom polovicom bih mogla ohoho. Sutra se pojadam pa samo brzinski javljam da znas da nisi jedina s takvim osjecajima. Isto o svim opcijama vec ne znam koji put razmisljam...jer brate mili nemru moji hormoni i dalje biti jedina prizma perspektive ;) 

Bibi, tila sam ti sinoc natipkat, al sam zaspala, jutros smo budne od 3i45 i sad idemo spavat. Samo mali uvod - gospon otac se naljutio na nas jer smo budne u 3i45 kad on treba bjuti sliiip i odjurio na kauc, a onda kad smo ustale, ljutio se jer ga saljemo u sobu. Nisi jedina s tim razmisljanjima i definitivno mi ovo sta sam navela nije razlog nego kap u moru razocaranja.
Ako ne zelis po forumu, mozemo dodat mailove 😂 (mene bar 1 osoba zna online)

Bibi, nama je najgori period ikad bio kad smo dobili prvo dijete. Svađa grozne, predbacivanja, iako se on bio uključio u sve i pomagao mi ali ne znam dal zbog mojih hormona ili zbog umora ponekad bi baš bilo nepodnošljivo. Masu puta sam u svađi rekla da je gotovo i da neka odabere koje dane u tjednu želi viđat bebu kad više ne bude živio s nama. Grozno, pregrozno. Ono što nas je čini mi se spasilo je to što je situacija u spavaćoj sobi unatoč svemu tome uvjek bila dosta dobra i valjda su nas ti trenutci nekako iščupali iz krize. 
Nekako je i sve drugo sjelo na mjesto kad je mali navršio godinu dana. Ne želim pametovat ili nešto ali probajte pričat ić će to s vremenom na bolje. 

Evo sto se tice razocaranja drugom polovicom, to sam big time razocarana! Tjedan nakon poroda je ful bio s nama, u prvom razdoblju preuzimao koje nocno hranjenje i tako, al ubrzo se to razvodnilo i sve je preslo na mene, zrvanj od jutra do sutra, a on radi i nema ga prakticki ni petkom ni svetkom (majstor), no meni posao ne moze biti tooooliko opravdanje. Stvarno sam zahvalna sto imam dobro dijete, zdravo i vecinom suradljivo, ali da mi je ovo dodatno psihu srondalo, jest. Sama nonstop. S odmakom sam sve vise uvjerena da sam mjesecima bila bas u postporodjajnoj depresiji, i sad imam losijih dana, ali muzu koliko god da crtam, kumim i molim da vise bude s nama, ili da mi omoguci barem pola h za mene samu dnevno, to nije jasno, misli da dramatiziram, da od cega sam toliko umorna i nezadovoljna jer nije da brinem o petero djece...ubije me u pojam majkemi, taj po mom misljenju nedostatak osnovne empatije. Evo ne znam. Dosta frendica mi je reklo da je prvu godinu s djetetom imalo puno trzavica zbog muzevog nerazumijevanja, meni je lagano vise puna kapa jer i ja zelim uzivati a ne biti izraubani psiho koji se navecer samo srusi. Skuha on, rijesi sve nabavke i tako to, ali zajednicko vrijeme skoro pa nista,ubija me to a on ili se pravi mutav na sve moje pokusaje u razgovorima ili je zbilja postao bezosjecajan. Isto su pusice malome, njeznost prema njemu, ali to u prosjeku bude tih 15-20 min prije nego ujutro ode i onda ako ga eventualno ulovi budnog jer naravno da ga nema dugo, sretna sam ako dodje do 20 h. Ne znam vise sta da radim. Mali brblja tata tata i ceka ga, meni se srce slomi i vise ne znam jesam li drama queen i slabic ili sta sam. Sori cure na offtopicu, ovo je moralo izaci iz mene i saljem support bilo kome u slicnoj situaciji.

Melani vidim sad sto si napisala, e tocno to, puno je svadja i predbacivanja za koja sam dosad mozda mogla povjerovati u njegovo da su me hormoni pomutili, ali to sad vise odbijam. Nekoliko puta je doslo do toga da sam mu bas rekla da se spakira i ode jer ga ionako vecinom nema. Svasta sam pokusala da se trgne, mirno, glasno, ma svakako, ali uvijek se vrati na isto, zapne u poslovima ili nesto iskrsne. Pobogu. A spavaca soba, uf, tuga cemer i jad, on krene u akciju, a ja nemam vise mojo, ono, kud bi ti sad naskakivao na mene stari moj, ti mozda jesi horny jer zivis svoj komotni zivot ko i prije prakticki, ja jok... napalilo bi me da uzme ozbiljno stvari koje mu govorim, a ne da veli da samo dramatiziram. I taaaaak.

melani32

Bibi, nama je najgori period ikad bio kad smo dobili prvo dijete. Svađa grozne, predbacivanja, iako se on bio uključio u sve i pomagao mi ali ne znam dal zbog mojih hormona ili zbog umora ponekad bi baš bilo nepodnošljivo. Masu puta sam u svađi rekla da je gotovo i da neka odabere koje dane u tjednu želi viđat bebu kad više ne bude živio s nama. Grozno, pregrozno. Ono što nas je čini mi se spasilo je to što je situacija u spavaćoj sobi unatoč svemu tome uvjek bila dosta dobra i valjda su nas ti trenutci nekako iščupali iz krize.
Nekako je i sve drugo sjelo na mjesto kad je mali navršio godinu dana. Ne želim pametovat ili nešto ali probajte pričat ić će to s vremenom na bolje.

Ovo za spavacu sobu tocno vidim. Kad se druzimo, ok. Kad ne - uzas. 

Meni se život promijenio za 100%, njemu ni blizu. Uvijek je on kuhao vikendom, radi to i sad. I trgovinu obavlja. Kao, smanjio je kafenisanje s prijateljima, al i to jer je umoran, a ne jer provodi više vremena s malom i sa mnom ili u kucanskim poslovima. Njoj nikad nije smislio, spremio i dao jesti.
Prije 2mj smo imali svađu nakon koje je dogovoreno da ja svaki dan imam opciju 1h biti nasamo (izići ili se zatvoriti u sobu ili neki vrag). Koliko puta sam to iskoristila? Nula. Dođe s posla, ručamo, igra se a njom i ljut je jer ja na drugom kraju kauča surfam internetom a navodno ne provodim vrime s njima. Helou? S njom sam cijeli dan, još nekad ne stignem pojest. Treba mi mentalni odmak. Al vidila sam da kad je on nezadovoljan, mala je nebitna. Iziđe s njom u šetnju da ja sredim stan, time mi "olakšava". Ja malu izvedem, on ne sredi ništa nego leži jer mu je trebalo odmora. Ok, al roba je 3 dana na sušilu, bar ubaci u stan da ne živi tamo.
Idem sad na kviz svako 2.petak - idi, idi, treba ti to. Sutradan je pospan i "necemo moc ovako s.tvojim izlascima (doma sam do 23ipo) jer smo sutra oboje nenaspavani". Probila sam na zivce. On umjesto da zaspe kad i mala, upalio laptop da igra igricu i paralelno gleda utakmicu ili neki vrag. Ja odem u krevet cesto i u 20h 😂 ne dam kviz, ne dam, to je moje jedino druženje a odraslima.

Ono sta me najvise boli je pitanje drugog djeteta. Iako smo dogovorili da necemo u 2023. o tome odlucivat nego uzivat u godini (nezz samo ko uziva), ja to ne mogu izbit iz glave. Nisam nikad mislila da cu imati (odlukom) samo jedno dijete mada ne bih bila toliko tuzna ako ne bi mogli (priroda je priroda).
Ne zelim se dovest u situaciju da mi bude duplo gore nego sad jer je on i dalje isti on. A nemanjem drugog djeteta idemo njemu na ruku jer je mala sve samostalnija pa mu je lakse sa njom a i sa mnom - ludom zenom koja stalno vice da nesto treba obavit. Nekako nemam osjecaj da sam rodila "svu svoju djecu", ne znam koliko to cudno zvuci, i bilo bi mi zao ne proci bar jos jednom trudnocu i novorođenačku fazu. I bilo bi mi zao da je mala jedinica (ispitujem jedince oko sebe kako im je bilo bez brace i sestara, 50-50). Ne znam hoce li me taj osjecaj ikad pustiti ili uvijek tuci po glavi.... 
Bas sam zadnjih dana koma oko toga jer se svađamo i bolesni smo (valjda od male dobili). 
-
Sestra mi jos u sobi drzi krevet na kat (spava na jednom) za "kad se ja vratim" jer su svi skužili da nam nije bajno. Nekad je super pa se osjecan grozno radi tih crnih misli. Ma. Tesko je. Tužno, zapravo.