Mame poslije poroda

ma i ja kužim da neće sve bit lijepo, mirno, da će beba plakat vjerojatno većinu vrmena i to što ti kažeš proudmomy da ću poželit skočit kroz prozor... i nekak sam spremana na to... mislim, pa neće dijete bit baš onakvo super i za 5 ... ali nekak sam se pripremila na to... kao što rekoh,...probat ću spavat kad i beba bude spavala, s tim da ću bit nenaspavana i krepana sam se pomirila onog trena kad sam saznala da sam trudna ali opet si nekak mislim... ak su sve druge žene to preživjele, pa preživjet ću i ja... a to da je s jednim lako, to nikak ne mislim... jer već znam da ak će bit imalo na mene ili imalo na dragog bit će ne hiperaktivno nego superhiperaktivno tak da se na to pripremam... bit će teško, možda nekad i puknem lagano ali opet... pa nema tog šta se ne može preživjet.... il se ja varam...

te ružičaste naočale su mi najžešće. dosta mojih cura misle bajno da će biti i da ćeim djeca biti savršena u smislu da će samo spavati i jesti i smijat se i slično. ja se na to samo nasmijem.nekako gledam realno na sve to

Ma ne kazem ja da se to ne da prezivjeti, moj ima 17 mjeseci, i eto me, jos disem :-)
Samo kazem da ponekad imam osjecaj da ljudi oko mene misle da nisam normalna kad iskreno kazem kako stvari stoje! Ne, porod ne boli ko malo jaca menga i ne, s klincima nije sve lako, instinktivno i jednostavno :-)

proudmomy... kad bi svi bili ko to pa da nas ne zavaravaju :) ja sam se na porod pripremila čim sam pročitala tvoj opis... a sad se i na sve drufo isto psihički pripremim... a čuj, ak mi dođe da vrištim nekad budem se izvrištala i ok... a imam i vas tu za savjete   al daleko od tog da će biti jednostavno ...

Cure i mene nekad supi ludilo mislim sta reci,,kad dobije sizu di ne pomaze ni na lijevo ni na desno dode mi da lupam glavom o zid,,i onda lijepo izadem na balkon par puta prodisem i vratim se svom vristavcu :D i opet ajmo novo nanovo probat ga uspavat...Jer cim se razbudi za jest pa nemre gledat ni minutu vec pocne vristat XD... A sto se tice neispavanosti ma gledajte naprosto se covjek navikne da spava 5h maksimalno ;))
Bas tako proudmomy nije sve lako ...

ja sam crna ovca, opet, i opet se moram ne složit.. naravno heheh, bude teško, i čak i ne možda fizički toliko jako, makar ne spavaš kao prije, ne tuširaš se baš svaki dan ( bar ja ne sa dvoje ), jedeš tjednima sendviče za ručak, kad pomisliš na čokoladu starije dijete pomisli skupa s tobom na isto, pa ako se ogrebeš u miru na jednu kockicu to je shoot do kraja mjeseca ti, itd, itd ono kaj je gore od svega toga je psihički umor, stalno nešto onaj u glavi procesor nešto vrti, pa ona briga koju ja uspješno duboko, duboko potiskujem jer da dopustim mislima tipa jel beba diše, jel P dao tati ruku na putu za dućan ili bude pod auto izletio, pa mali baš puno prducka kaj ako nisu obični vjetrići nego nekaj kaj nema veze sa mozgom, a ako bebi mijenjam pelenu a P odluči vidjeti kaj ima sa druge strane balkona ( na 6 katu smo) i takve slične misli koje samo jednoj mami padaju na pamet, njih da pustim u glavu odmah se ubiti mogu, tako da su spremljene u najdublju ladicu u glavi koju samo za najcrnijih dana i depresija otvaram... evo ga i uza sve to ipak ne mogu reći da ne gledam na majčinstvo kroz ijedne druge nego ružičaste naočale, jer svaki dan je novi dan, a svaki novi dan je najljepši dan  ikada u mom životu.. i duboko, duboko u sebi, kako god teško bilo, ja zaista, zaista uživam u majčinstvu svim srcem i volim svoju dječicu da bi od ljubavi sad pod stol pala mrtva za njih.. možda sam jednostavno takva, optimistična do bola!! ( i da netko ne shvati krivo ovo sa padanjem pod stol, svi mi volimo toliko svoju dječicu i više od toga naravno, znam da bi sve do jedne ovdje umrle za njih, i mame i one koje će to tek postati..)

Mmama, to koliko bjap, ja ili bilo tko drugi tko kaze da ne nije sve ruzicasto, volimo svoju djecu, nije upitno. Radi se o tome da samo zovem stvari njihovim pravim imenom, barem u mom slucaju. Svakoj zeni koja kaze (i pri tom ne laze) da joj nije tesko, skidam kapu. Nismo sve iste, pa je normalno i da nam se iskustva i razmisljanja razlikuju.

Dobra tema...ukratko, rodila sam vaginalno, nisam imala epiz.nego sam "pukla" a kazi da je to gore...ja nakon 12 sati jakih trudova i dripa nisam to ni osjetila...oporavak je bio ok samo.mi se upalio šav i tih 2-3 dana nisam.mogla ni hodat, užas. Sa dojenjem.je bilo problema prva 2 mjeseca jer sam.imala prejaki refleks otpustanja pa se.dijete doslovno grcalo svake 2 sekinde i to me jako deprimiralo. Ono sto zelim reci je da oporavak nike tako strasan a ni porod, svi to prođemo i oporavimo se nego ono poslije, koliko god ti obozavao svoje dijete...umor, plač, neispavanost, grčevi...iskreno, ja sam bila u dubokoj depresiji a nitko mi nije znao pomoći. Sve mame koje su me.okruživale nisu nikada dale.do znanja da im je tesko i da su uzivale, ma sve supermame.od reda...nekako mi je to false. Predovno je i nema nista ljepse od djeteta ali tak.pocetak je jako tezak pogotovo svi ti hormoni...sada sam.opet trudna i nadam se da se depresija neće ponoviti. HVALA na ovoj temi i prilici da molalo otvorim dušu a pogotovo osobi koja je prva otvoreno rekla kako nije bas sve uvijek med i mlijeko...Ali, na kraju mi mame smo superheroji i mozemo prezivjeti sve :)

P.S. Sorry na tipfelerima, pisem s mobitela pa me zeza

Ajme koja zbrka, bolje da nisam nista pisala, hahaha! Mozda ce me netko osudjivati zbog onoga sto sam napisala, ali nisam nista slagala. Prevolim svoje dijete, sve bih dala da ga nista ne boli i da sve prijedje na mene, u snu cujem komarca da zuji pa ga u polumraku trazim i ubijam skupa sa svim drugim bezopasnim lepuricama koje se nadju na putu. Samo sam htjela reci da je naporno, onoliko koliko ne mozes zamisliti da moze biti, da nema vise starog zivota, sto mmama kaze nema vise cokolade za nju (moj naravno ne jede cokoladu ali mislim na neke druge stvari). Evo npr. sinoc smo kupili stol i stolice za balkon, i jutros sam spavanje mislila zamijeniti svecanim otcorenjem i ispijanjem kavice sa muzicem, no bebu je bas i tom trenutku bolio trbuscic, bas tada kad je kava topla. Rekoh si, kvragu sve, vratim se u sobu i poljubim pupu sto puta da prodje! :))) Vjerujem da moze biti jos zamornije kad imas vise djece, i mmama je to dobro opisala, ali dok ne okusim ne znam kako je. U svakom slucaju, drugi mjesec je kudikamo laksi nego prvi, em sam se oporavila em sam se pomalo navikla. Vjerujem da ce biti jos svakavih dana, no nadam se da ce mi biti sve lakse jer kako beba raste svaki dan ocekujem nesto novo i to me raduje i daje mi snagu! I jos nesto, nikada, ali bas nikada se ne bih vratila u dio zivota bez djeteta, cak ni onaj studentski.