strah od poroda

kimito

Ja se možda zavaravam.. sigurna sam da porod neopisivo boli, ali isto tako mislim za sebe da imam visok prag tolerancije na bol i nekako se uopće ne bojim poroda, nekako izaći mora :) Isto tako, vjerujem da će i sa mnom i s bebom biti sve u redu, da razmišljam drugačije mislim da bi se izludila kroz cijelu trudnoću!

ee to je super stav... ja imam niski prag tolerancije na bol,ali nisam se bojala poroda i nisam puno razmisljala o njemu. mislilasam kako bude,bit ce. na kraju sam radala 36 sati i porod mi nije bio stresan,bolan da,ali mislim si da sam se bojala da bi mi bilo puno,puno gore..

inesskica

Ja sam imala toliki strah od poroda da kada mi je sestra rekla da idem u rađaonu,jer sam ušla već u 42 tjedan,htjela sam doma otići i panično zvala tatu na mobitel da me dođe spasiti,majke mi!
Ali tada normalan i ljudski pristup doktorice koja mi je objasnila kako ćemo i šta smirio me.
Taj dan je rodilo valjda 15 žena i sve su vrištale,mene jedino što je bolio trbuh i ti prokleti trudovi na dripu,istina bila sam na njemu cijeli dan ali sam imala epiduralnu i zajebavala se sa mužem dok nije moj doktor došao i rekao dosta zajebancije idemo…maknuli epi i pojačali drip ja sam se legla na bok i meni je pomogla koncentracija na trud kad je stisnuo najjače ja sam se tješila sad pada i rekla sam samoj sebi e pa nećeš me strgat ma makar krepala…i nije…glas nisam pustila.
Strah me nije bilo više jer je muž bio kraj mene cijelo vrijeme,stvarno pomaže.
Uglavnom kada sam rodila ja sam samo rekla doktorima vi ljudi niste normalni pa kaj je ovo!!!…pa ovo je brutala kako to može biti prirodno,kako???
Ali živ se čovjek na sve navikne,dođe,prođe,ne zaboraviš,ja nisam!
Da bi išla opet,nebi…jer mi,ruku na srce nije primamljivo!
A strah dali će sve proći u redu je normalan,a strah od boli…hm…nemožeš izbjeć,ali ja sam sve to nekako u glavi posložila tu sam sad ide van i onda je mir.
Po meni,koja nije krv vadila 20god zbog straha,onda znate kakav sam paničar vezano za bolnice,rekla bi da mi je gore bilo ono poslije poroda,nemožeš nikud sve te boli,beba plače,a ljudi dolaze,mater im,koda bebu nisu nikad vidjeli!!!

ima nas svakakvih, svi koji smo rodili prirodno znamo kaj znači porođajna bol, rodila sam 2x prirodno i kada sam išla drugi put u rađaonu sjetila sam se prvog poroda ali ne samo onog lijepog i trenutka kada je bebica na prsima nam konačno, nego baš svega, trudova i izgona i epiziotomije.. i svejedno me nije bilo strah, i sada svaki dan pomislim na ta svoja dva poroda barem jednom u danu i ne želim ih nikada zaboravit, nikada.. ni jedan trenutak, to mi je bilo jedno jako, jako bolno ali istovremeno prekrasno iskustvo.. stvarno sam žalosna kada pročitam i vidim da žene ne žele imati više djece zbog toga što su na porodu doživjele, mislim da bi trebale biti ponosne na to kaj mi to možemo!!  i sad sa 2,5 godišnjakom i 3 mjeseca starom bebom već razmišljam da bi opet jer trudnoća i porod i majčinstvo ispunjava me na jedan neopisiv način, jako sam ponosna na svoje trudnoće i na svoje bolne porode.

MalaMuca

Mene uopće nije strah tih trudova, boli, poroda, ja smatram da je to nekaj predivno, dok žena donese na svijet svoju malenu bebu koju je 9 mjeseci čuvala u svom trbuhu. Ja sam puno puta prisustvovala kod poroda napuštenih maca i pasa i ono kaj sam primjetila kod njih je da im treba mir, tišina i eventualno mala pomoć/asistencija, ali ako ih se uznemiri trudovi i porod ne bude protekao normalno i bude se odužio. Smatram da je i kod nas tak, kak da rodim ako u razmaku od 5 minuta trudova moram u bolnicu, tam me ispitaju sto pitanja, automatski se grozim same pomisli na bolnicu i te doktore i znam da me bude odmah primil neki glupi strah i kak da onda rodim opušteno i da mi to bude lijepo iskustvo? 
Ja bi najradije rodila doma di mi je mir i di nemam stresa i straha. 
Bojim se da budem totalno blokirana u toj bolnici, nikak si ne mogu složiti u glavi da je bolnica mjesto di mi jedino mogu pomoći. Bojim se da budu bezobrazni, da budu vikali, da budu odvratni prema meni… 
Isto tak muči onaj položaj di ležiš na leđima, noge gore na onom stalku, prostorija koja izgleda ko mučilište… Ne znam uopće kak da se riješim toga straha prema bolnici.

ja sam prvi put 10 sati bila u tom šugavom položaju, kao prvorotka nisam imala pojma di, ko, kaj... zato sam sad za drugi put odmah rekla da mi podignu krevet da ne želim ležat i jesu.. tako da evo barem kaj se toga tiče ne boji se, samo ih lijepo zamoliš i puno je lakše..

Ja moram reći da je meni normalan i ljudski pristup doktorice kada sam ulazila u rađaonu,prestravljena,puno,puno pomogao i smirio me...ona mi je fino objasnila kako ćemo i šta i meni je to bilo umirujuće.
A sve što sam tražila,nisam previše,su mi omogućili,ležala sam cijelo vrijeme na boku a kada je išao izgon okrenula se na leđa primila se za koljena i tiskala...tako da tu si u pravu...neznam kako bi to doživjela i preživjela da su bili bezobrazni i drski.
Recimo u 7 mjesecu trudnoće sam zbog krvarenja završila u bolnici,Merkuru,tamo sam bila 3 dana,meni je tamo bilo koma,osjećala sam se ko dio namještaja,rekla sam nejdem tamo roditi pa makar doma ostala...svi doktori i sestre su bili onako hladni i "ajmo šta sad,ovo,ono,a kaj bi vi"i takvi odgovori na pitanja!