strah od poroda

Ma velim,za mene me nije briga već za malu,a neki dan mi frendica veli da doktori po kodeksu prvo spašavaju mamu,a beba kak bu

Ja se možda zavaravam.. sigurna sam da porod neopisivo boli, ali isto tako mislim za sebe da imam visok prag tolerancije na bol i nekako se uopće ne bojim poroda, nekako izaći mora :) Isto tako, vjerujem da će i sa mnom i s bebom biti sve u redu, da razmišljam drugačije mislim da bi se izludila kroz cijelu trudnoću!

Meni je lakše kad sam upucena sto se sve moze dogodit na porodu. Neznam, ja sam osoba koja kad nesto nezna sta je ocekuje, u strahu panici, i onda kad shvatim da to "nesto" uopće nije tako strasno, budem smjesna sama sebi. Vec preko mjesec dana gledam i citam sve o porodu, koje su sve mogucnosti sta se moze dogodit, i nekako mi je lakse kad se tako pripremam, da znam sto sve moze bit. Neki nemogu cut to deranje ali kad vidis onu srecu na licima majki koje su rodile.. 
Nemogu reci da me nije strah, ali mogu reci da sam opustenija kad znam na sto se sve mogu pripremiti, i naravno samo zelim da sa mojom bebicom sve bude dobro i brzo prode. Znam da je kad to prode napokon cu imat svoju srecicu u rukama 

Ja sam imala toliki strah od poroda da kada mi je sestra rekla da idem u rađaonu,jer sam ušla već u 42 tjedan,htjela sam doma otići i panično zvala tatu na mobitel da me dođe spasiti,majke mi!
Ali tada normalan i ljudski pristup doktorice koja mi je objasnila kako ćemo i šta smirio me.
Taj dan je rodilo valjda 15 žena i sve su vrištale,mene jedino što je bolio trbuh i ti prokleti trudovi na dripu,istina bila sam na njemu cijeli dan ali sam imala epiduralnu i zajebavala se sa mužem dok nije moj doktor došao i rekao dosta zajebancije idemo...maknuli epi i pojačali drip ja sam se legla na bok i meni je pomogla koncentracija na trud kad je stisnuo najjače ja sam se tješila sad pada i rekla sam samoj sebi e pa nećeš me strgat ma makar krepala...i nije...glas nisam pustila.
Strah me nije bilo više jer je muž bio kraj mene cijelo vrijeme,stvarno pomaže.
Uglavnom kada sam rodila ja sam samo rekla doktorima vi ljudi niste normalni pa kaj je ovo!!!...pa ovo je brutala kako to može biti prirodno,kako???
Ali živ se čovjek na sve navikne,dođe,prođe,ne zaboraviš,ja nisam!
Da bi išla opet,nebi...jer mi,ruku na srce nije primamljivo!
A strah dali će sve proći u redu je normalan,a strah od boli...hm...nemožeš izbjeć,ali ja sam sve to nekako u glavi posložila tu sam sad ide van i onda je mir.
Po meni,koja nije krv vadila 20god zbog straha,onda znate kakav sam paničar vezano za bolnice,rekla bi da mi je gore bilo ono poslije poroda,nemožeš nikud sve te boli,beba plače,a ljudi dolaze,mater im,koda bebu nisu nikad vidjeli!!!

ja mislim da ću i ja tako kao ti govoriti ... ja i sad za vrijeme ove trudnoće i prije poroda, već razmišljam kak bi volila kroz nekih godinu, godinu i pol krenut i s drugom bebicom... nemam pojma, nekak mi je trudnoća predivna, iako nikad nisam prije mislila da će biti tako... jednostvano baš to što ti kažeš... ispunjava i ova trudnoća, a vjerujem da će tako biti i s majčinstvom :)

A sto ljudi sto ćudi...kako i u svemu tako i u trudnoći i porodu ima nas svakakvih...ja recimo nemogu reći da sam uživala u trudnoći,rasla sam iz dana u dan i bila osjetljiva kao nikada,a porod kažem nije mi ostao u primamljivom sjećanju da bi htjela opet...sad kad imam bebicu jedva čekam da poraste,da prohoda,da progovori.
Zato ima žena koje imaju 2,3,5 i više djece,a opet ima i onih koje ostanu na jednom...bitno je da se ništa ne forsira!

Mene uopće nije strah tih trudova, boli, poroda, ja smatram da je to nekaj predivno, dok žena donese na svijet svoju malenu bebu koju je 9 mjeseci čuvala u svom trbuhu. Ja sam puno puta prisustvovala kod poroda napuštenih maca i pasa i ono kaj sam primjetila kod njih je da im treba mir, tišina i eventualno mala pomoć/asistencija, ali ako ih se uznemiri trudovi i porod ne bude protekao normalno i bude se odužio. Smatram da je i kod nas tak, kak da rodim ako u razmaku od 5 minuta trudova moram u bolnicu, tam me ispitaju sto pitanja, automatski se grozim same pomisli na bolnicu i te doktore i znam da me bude odmah primil neki glupi strah i kak da onda rodim opušteno i da mi to bude lijepo iskustvo? 
Ja bi najradije rodila doma di mi je mir i di nemam stresa i straha. 
Bojim se da budem totalno blokirana u toj bolnici, nikak si ne mogu složiti u glavi da je bolnica mjesto di mi jedino mogu pomoći. Bojim se da budu bezobrazni, da budu vikali, da budu odvratni prema meni... 
Isto tak muči onaj položaj di ležiš na leđima, noge gore na onom stalku, prostorija koja izgleda ko mučilište... Ne znam uopće kak da se riješim toga straha prema bolnici.