strah od poroda

Kao što svima govorim - kak je ušlo mora i izaći. Jest da je onaj dio sa "ulaženjem" lakši (i ugodniji ), ali izaći kad krene mora. Zabrijavanjem "što ako ovo, što ako ono" si nećemo pomoći, kao ni dizanjem adrenalina.. To je prirodan proces i po meni nema smisla paničariti oko nečega što nikak nemremo promijeniti. Na ovaj ili onaj način kad dođe vrijeme beba mora van.
Ja više paničarim oko toga kak ću istovremeno uspavljivati stariju i mlađu seku, recimo.. Toga je mene više strah.

Mmama - pa tome se i ja nadam - osim kaj P jedva zaspe i stalno neš brblja i moramo spavati pored nje... Eto, već 2 noći zaredom zaspi tek u pol 12 (počinjemo sa uspavljivanjem oko 9 - ono kupanje, pa priča...)...

Ja sad kad razmišljam kak je veća beba i kak je dr na predzadnjrm pregledu rekao da možda bude i ranije,nadam se da će i biti...jer ću bar sve uspjet iznenadit i izbjeć tuđu nervozu

meni je u 30.tj. bila veca beba na uzv, raniji porod, a na kraju u 37.tjednu beba u prosjeku, i evo termin za 2 dana, tako da  je u biti do kraja neizvjesno :)

Ja sam čak bila rekla dragom da ak budu naporni,a znam da neki hoće,da ću im ja poslat poruku da sam u rađaoni pa nek idu bezveze u bolnicu...

Moje je iskustvo bilo tako da nisam sigurna hoću li ikada moći prijeći preko toga...
Užasno sam se bojala poroda, ali ono što me čekalo bilo je gore od ičeg što sam zamišljala... Prenijela sam 10 dana, bila naručena na indukciju. 22 sata sam bila pod gelovima, nisam se otvarala, na kraju 10ak sati u rađaoni kad mi je puknuo vodenjak... opet niš otvaranja... doživjela sam svašta, od toga da su se liječnice svađale preda mnom dok sam se tamo mučila, do toga da su mi u zadnji čas rekli da idem na hitni carski rez, a da mi nitko prije to nije spomenuo, premda sam i dan prije bila na pregledu i vidjeli su da sam otvorena valjda 1 prst...
Oporavak užasan, nakon intenzivne me nisu prebacili u sobu sa ženama koje su rodile također carski, nego vaginalno, one su sve odmah mogle same, a ja sam naravno morala za sve zvati sestre koje u 50% slučajeva nisu ni došle... Nisu me htjele naučit kako mu dati jesti dok mi je na rukama, a da me što manje boli... Ali, vrhunac je bio kad sam oko 4 ujutro zvala da beba sat vremena plače i da je gladan, da ga nahrane jer mene užasno boli, a sestra mi je rekla da ga još malo nosim i nek bude na sisi do 6 kad će ih odnijet na kupanje i nahraniti ubit sam ju htjela... da se najeo, ne bi plakao satima... ovako se jadan mučio do jutra, žao mi je sad što nisam tamo napravila paniku i sve digla na noge, al nisam imala snage koliko me bolilo poslije carskog...  Rezultat - nakon dva dana potpisala da idem na svoju ruku doma i otišla... ...katastrofa...