Što vas živcira u trudnoći

ma kaj mjesec dana, do djetetove 15 godine mi budemo zarobljene :D
jer taman dok ti dijete malo odraste, tu je škola, pa ovo, pa ono... ja svaki put dok čujem nekoga da mi tak pametuje samo ih pitam, znači vama je žao što imate svoju djecu? 
ja ne kužim, pa kolko god se i budemo trebali odreći nekih stvari na koje smo navikli, s druge strane dobili budemo hrpetinu novih predivnih stvari koje ne možeš imati ako nemaš djecu :D
ja sam čekam da vidim svoje zlato da me pogleda i da ju mogu zagrliti, pa to je neizmjerna ljubav. Kakav izlazak van ili fešta ili bilo kaj drugo mi može dati toliku ljubav?

Baš...a najjače je to što svi ti ljudi imaju djecu,veću ili manju....i fakat mi dođe da ih pitam jel njima žao što ih imaju il jel im život stao

Pa da...i ja to ne kužim...kao nećeš moći ništa, a s druge strane one priče kak su žene prije bile u polju,rodile u polju i za san se vraćale u to isto polje....ko da nam nisu dosta hormoni,nespavanje,stalni odlazak na wc još nas se treba plašit da nećemo moć ništa....

ma ne slusaj ih... samo bezveze pricaju puste price... a kad stvarno dodes iz rodilista pravi se da ne mozes nista pa ces se bar lijepo odmoriti...

 pa i ne slušam,ili sam ih bar prestala doživljavat....a ak ću se pravit da ne mogu bude mi se sveki preselila k nama a to si ne želim

sve, samo da svekrva ne dođe :D hahaha :D

ja sam u 19 ili 20 tjednu išla brati krumpire, i odlučila sam ako mi bude teško odustat cu ako ne, brat ću ih. Mojem dragom se nikako nije sviđalo što sam ih išla brat i govorio mi je da idem kući, kada su to ostale babe čule pdmah je počelo:" kako su žene prije bile u polju, pusti je lakše će rodit itd.." te priče već svima poznate.. a znam da mi se nakon dan ili dva nešto dogodilo da bi iste te babe već počele pa normalno kad se ne čuva, tako joj i treba i sl.. već ih vidim.. 
kako to branje nije dugo trajalo i stvarno nije bilo naporno ostala sam do kraja i potpuno igronirala njihove komentare i to ću činit i ubuduće..

Ja sam danas poludila kod doktora i bila mi je želja napraviti ogromnu scenu, al nisam... Otišla sam k doktorici jer sam puna masnica, kak se posvrbim po tijelu, skoči mi masnica. I dođem fino točno u pola 2 (tak joj počinje radno vrijeme) i ono, ponedjeljak, kužim gužva, 5 ljudi već ispred mene. Dobro, odem sjesti u čekaonicu i tam isto sve zagušljivo, puno ljudi, nema veze. Čekam, čekam, do pola 3, troje ljudi je bilo pozvano unutra, meni je teško jer sam sad već ogromna sama sebi, leđa me bole, nemrem sjediti više, nemrem stajati, vrti mi se... tri sata, niko ništa. Pol 4, ulazim unutra i pitam sestru jel me zvala, pa možda nisam čula, joj nije, a doktorica unutra priča s nekom bakicom o tome kak je ove godine paradajz napala neka bolest i kak ga baš nije bilo u vrtu ove godine. Ja sam popizdila, rekla nek mi daju knjižicu i otišla.
Odlučila sam promijeniti doktoricu, uvijek mi to napravi, oke prije dok sam još i mogla načekavati sto dana, al sad se već vidi da je i meni teško. Baš sam srdita.