Koga želite uz sebe na porodu?

ja bi svoga dragog mužića al već se je izjasnio da on to ne može... hehheh pa ću oćito sama

jer ne želim da mi se tamo počne rušit pa da još imamo posla i sa njim

Nakon dva poroda bez muža,odlučila sam da se treći put neće izvuć...tako da ovaj put ide samnom

sa mnom je na porodu bio muz.. bilo nam je to najljepse iskustvo u zivotu. bila sam sama u boksu od pola 9 ujutro do 12 i bilo mi je uzasno te sate provodit sama u onim bolovima...cim su njega pustili k meni cijeli svijet mi se okrenuo i emocije su navrle same od sebe.. i on kaze da to nikad nebi propustio te da nije bio da bi se valjda kajao cijeli zivot. netko jednostavno je za to i moze sve vidjeti,a netko nije.. sretna sam sto moj muz upravo je taj tip osobe.

S prvim ditetom nisam inzistirala da ide, prvo nije mislio ići ali se negdi na pola trudnoće predomislio i na kraju bio samnom. Sada ni on ni ja nemožemo zamisliti scenarij da on ne ide. Prvi porod se odužio, na kraju bi da ga nije bilo provela 8 sati u boksu sama. Moram priznat da te isto malo drugačije tretiraju kada ima netko s tobom. Mrvicu više paze šta će reći i kad će kako reagirati. Tako da moje preporuke za očeve na porodu. Nikada ne bi povela prijateljicu ili bilo koju žensku osobu koja nije rodila. Muškarci ipak na kraju krajeva znaju da to nikada neće morati sami proći, to dosta utječe na poštovanje prema ženi koje bi svaki od njih triba imati...

Ja definitivno hoću da uz mene bude moj dečko. On i ja smo pričali o tome od kad smo saznali da sam trudna i iako mu na prvu nije odmah sjelo kak se spada, kasnije mi je rekao da normalno da bude sa mnom jer je to njegova beba i hoće biti uz nas cijelo vrijeme. Pripremamo se zajedno od početka trudnoće da budemo skupa na porodu. On mi je osoba u koju imam najviše povjerenja i koja me čini sigurnom. Uostalom, ja jedva čekam taj trenutak dok budem vidjela tu malu srećicu koja raste u meni, pa mislim da je sasvim u redu da taj čaroban trenutak doživi i tata, a ne samo mama i da ga zajedno podijelimo :)

Na porodu smo bili sami, moj Luka i ja. Obišla bi me tu i tamo koja medicinska sestra da provjeri ako je sve u redu i ako treba zvati doktora, ali smo većinom bili sami. U početku sam bila razočarana što muž neće biti na porodu, jedina osoba koju sam želila pokraj sebe u rađaoni, no nakon poroda sam shvatila kako je i bolje da nije bio. Odgovaralo mi je da je što manje ljudi oko mene, mir i tišina, bila sam puno opuštenija. Ako budem opet jednog dana rađala, iskreno se nadam da hoću, ne vodim sa sobom nikoga, jednostavno se ne bi mogla opustiti da me netko gleda u tom stanju i vjerojatno bi si samo, kako psihički, tako i fizički otežala porod.

Na prvom porodu sam bila sama, pomalo uplašena među svim tim doktorima i medicinskim sestrama, ne poznaš nikoga, nosiš se sam sa situacijom u kojoj si i potpora bližnjih bi puno značila. S obzirom da je bio carski, nitko niti nije moga sa mnom u salu, ali okice mog muža nakon što sam se probudila drugo jutro neću nikada zaboraviti. Sjaj koje su imale zabljesnuo je cijelu sobu. Nadam se da ako ću imati drugo dijete da ću iskusiti i prirodan porod i ako bi povela nekoga to bi bila moja sestra, za muž znam da bi se srušio, a ona je tu uvijek uz mene, pa bi to definitivno bila ona.