Grga je skakao po kuhinji, palačinka je zagorjela u tavi, Roko je plakao, a Maša - Maša se naslonila na kuhinjski dovratak i molećivo pogledala Raščupanku
Prije puno puno godina u jednom malom gradu na četiri rijeke živjela je jedna djevojčica čija je kosa uvijek bila - raščupana. Ta je djevojčica, nazovimo ju Raščupanka, živjela u Velikoj kući pokraj rijeke sa Sekom Tinom, Mamom Keti, tatom Berom i – bakom Maricom.
U toj su kući Odrasli stalno nešto pričali, smišljali, planirali i sanjarili, a Raščupanka i Seka Tina – kao i svi mali ljudi, uostalom - Odraslima stalno postavljale svakakva pitanja.
Raščupanku su ponekad strašno smetale neke stvari koje su Odrasli radili; evo naprimjer, kako bi Keti, kad god bi ju Raščupanka nešto priupitala, i ne podižući pogled s džema od marelica koji je upravo miješala na šparetu, odgovorila samo: Dogovorit ćemo se.
Ili kako je Bero na njezina pitanja samo hmknuo, zasuknuo brkom i mudro se zagledao u daljinu. Ili kako ju je Baka Marica svaki put kad bi razbila koljeno, pala s bicikla ili dobila jedinicu u školi hladnokrvno upitala: Hoćeš da ti skuham malo kamilice? I u tavi spretno prevrnula palačinku. Baka Marica je jako voljela raditi palačinke.
Bilo kako bilo, dani su se brzo kotrljali pokraj Velike kuće, baš poput onog vlaka koji bi svakodnevno projurio prema Zagrebu preko obližnjeg Kupskog mosta, i naša je Raščupanka – odrasla.
I preselila se u malo veći grad. U kuću kraj koje doduše nisu prolazili nikakvi vlakovi, ali je zato bilo puno tramvajskih tračnica. U gradu, ne u kući. A ta je kuća bila puna malih ljudi koji postavljaju velika pitanja. Točnije, troje malih ljudi; Maša, Grga i Roko.
I tako se jedne večeri Raščupanka našla u kuhinji , baš je radila palačinke, kad ju je njezina Maša priupitala: "Mama, hoćeš me voditi u Ameriku na koncert One Direction?"
Raščupanka joj taman htjedne odgovoriti kad u kuhinju nahrupi mali Grga i zadere se:
- Mama, jesi se ti kad vozila u raketi?
- Jesam, Grga, jesam – odgovori Raščupanka rastreseno prevrćući palačinku i usput smišljajući najbolji odgovor za Mašu.
- Jesi, u raketi?!? - oduševio se Grga.
- Roko, mama se vozila u raketi! - Grga počne skakati, ali Roka, koji je obliven krokodilskim suzama upravo uletio u kuhinju, za to nije bilo briga.
Plakao je iz petnih žila:
- Mama, pao sam s biciklaaaa!
- Hoćeš da ti mama skuha malo kamilice? - Raščupanka ga nježno zagrli.
- Mama se vozila u raketi, mama se vozila u raketi! – Grga je skakao po kuhinji, palačinka je zagorjela u tavi, Roko je plakao, a Maša - Maša se naslonila na kuhinjski dovratak i molećivo pogledala Raščupanku:
- I jel idemo na koncert?
- Dogovorit ćemo se, Maša, dogovorit ćemo se – uzdahnula je Raščupanka, zagorjelu palačinku šišnula u kantu za smeće, pristavila kamilicu, umorno sjela za stol i pomislila - kako je život ponekad - baš raščupan.
I odlučila sve te raščupane situacije lijepo zapisati i opisati – kako stvari stvarno stoje. I tako su nastale Raščupane priče.
