Dea Bravo! Super si sve odradila, još i uz tu virozu i temperaturu ići roditi, mislim svaka čast ženo!

Dea svaka cast. Bas lipa prica. Zao mi je sto si se mucila jos u takvom stanju ali sad imas svoju mrvicu i sve ce proc! Mislim da svaka mama na kraju kaže isplatilo se sve. Uzivajte.

Dea, svaka cast! Cestitke od  

Hvala cure 

Cestitke od srca. Uzivaj sad sa bebicom. Evo moj maleni ima vec 5 mjeseci to tako brzo prolazi.

Dea imas poruku :)

evo da i ja konačno uhvatim malo vremena da napišem svoju priču.. neću se ispričavati ali neću biti kratka jer nije ni kratko trajalo.
ne sluteći ništa prvu noć (kraj 27. tjedna) stalno su me hvatali trudovi, kako ja nikad nisam imala lažnjake, mislim si kako to da su mi sad odjednom počeli, ujutro mi ode sluzni čep, naravno od uzbuđenja više nisam mogla spavati i skužim da ono ipak nisu bili lažnjaci.. taj cijeli dan sam imala trudove koji su bili tako nepravilni da sam izgubila nadu.. na večer oko 19 sati nešto me tako jaako udarilo iznutra, skočila sam na krevet uplašena za bebicu jer se baš jako čulo kad ono plodna voda, ok to je ipak TO.... u 23 krećem u bolnicu jer su mi trudovi sve jači ali i dalje nepravilni i nemam se po čemu ravnat a i brine me kako je bebica.. u bolnici me prima jedna nabrijana sestra, sad već sa podosta bolnim trudovima stavlja me na ctg, vraća se sestra nakon nekog vremena i obraća mi se, ružnim tonom, riječima, vi nemate trudove i ništa vas ne boli.. ja u šoku pa valjda ja osjetim koliko me boli a to nije malo.. idem na jaaako bolan pregled, otvorena prst.... Eee kako sam puna optimizma i spremna na sve stigla u bolnicu tako me to katapultiralo u strah i očaj.. mislim si ako me sad toliko boli a ctg uopće ne očitava pa kako će biti poslije.. ako me sam pregled tako bolio kako ću rodit.. moj strah je bio toliko vidljiv da je doktorica rekla dajte joj normabel i stavite je u krevet.. tako je i bilo, cijelu noć sam provela u jakim trudovima, pokušavajući si olaksat i prodisait svaki trud, smirivala sam samu sebe kako god sam znala, i uspjelo mi je.... do jutra (osam sati) ja još uvijek u sobi, sad već vučem sve za rukav da mi daju nešto protiv bolova.. svi obećavaju, dobit ćete u rađaoni sad ne može.. vode me na ctg, ja hodati ne mogu ali nikog nije briga, nikog nije briga ni što moram prehodat 150 metara do sobe s ctg-om. Tamo neka bezobrazna babica zove doktora, doktor stiže... ja u sred truda kažem, samo sekundu jer se ne mogu pomaknut, ona meni, nema vremena doktor tebe čekat, onda joj je on rekao pa pustite da ženi prođe trud, pregledava me i to ništa ne boli, otvorena 7 cm, brzo rade klistir, sva sreća da sam se sama kod kuće depilirala, istuširat me nisu stigli, rade mi klistir s mlakom vodom, koji m je tako pasao i da ne kažem osvježio me... vode me u rađaonu koja je na drugom kraju odjela.. opet pješke.. dolazim u rađaonu s nadom o onoj obećanoj tableti protiv bolova, koju mi je obećao svaki doktor i svaka sestra, čak mislim da sam i čistačicu žicala tu tabletu.. i tako ležim ja na tom stolu grčim se, snage više nemam, trudovi ne izdrživi.. moja beba me cijelo vrijeme po malo lupkala pa se za nju nisam brinula  jer sam znala da je dobro.. na kraju sam malo vikala jer je to bilo jače od mene ali nakon svakog tog povika bi se ispričala svima.. zbog prodisavanja trudova usta su mi bila odvratno suha, još od onog ctg-a sam ih molila vodu, gazu nešto.. naravno nisam dobila, u rađao mi je babica koja me porodila bila super, i konačno mi dala gazu s vodom iako je bilo više babica pa kako bi koja naišla, tako bi imao sreće ili nesreće.. dragog iz ne znam kojeg razloga nisu pustili a ja sam rekla da ga ne vode jer nisam htjela da me gleda u takvim mukama s obzirom da sam znala koliko je zabrinut..  babica me pregledava i kaže nemoj tiskat beba se još nije spustila dovoljno, ja naravno opet pitam za tu famoznu tabletu, i trudim se ne tiskat ali ne ide, babica mi odbrusi nema tablete bliži se kraj poroda, dajte joj drip.. meni je to zvučalo kao ajmo je sad malo mučit.. tad smo se malo posvađale jer ne samo da mi nisu htijeli nimalo olaksat tu bol, samo malo, pa jel puno tražim mislila sam, već će mi još uz sve to stavit drip.. i na kraju daju oni meni taj drip, to je bilo 20 min prije kraja poroda,i nije bilo apsolutno nikakve razlike između mojih trudova i dripa..kada se beba spustila okupilo se tu tri babice, neka sestra, neka praktikantica i moj doktor koji je stajao sa strane.. rodila sam u 11 sati, u jedno četiri truda jer više nisam imala snage, ona bezobrazna babica (120 kg) mi se naslonila lagano na trbuh i bila sam joj tako zahvalna jer više nisam mogla, i kad se ta bol našla na vrhuncu zabijelilo mi se pred očima i mislila sam to je to, padam u nesvijest (jer obično tako bude), u tom trenutku izlazi moja princeza, uopće nije ružna (od poroda) kako sam mislila, malena, sićušna, prekrasna, iste sekunde pitam, jeli ona dobro i tad ona zaplače i tad i ja zaplačem, i stav mi je na trbuh i pokriju nas zajedno, tad sam je izljubila i izgrlila to je bio naj divniji trenutak mog života i s ničim se ne može usporediti, to lice sam čekala i zamišljala 9 mjeseci.. to su te rukice koje su me gurkale.. moje slatko djetešce... dali su mi da prerežem pupčanu vrpcu i nakon par minuta su pustili dragog kod nas i ostavili nas sat vremena.. moja curica 51 cm i 3300 g, apgar 10/10.. od tog trenutka sve je bilo savršeno, same u sobi nas dvije, tatu su nam puštali koliko god je htio biti s nama i kad god.. nisam šivana i ništa me nije boljelo tako da sam se oporavila jako brzo, isti dan sam se sama tuširala i sjedila bez problema, sobe uređene super.. ma poslije je sve bilo super..
Naravno bilo je i divni sestara koje su normalno razgovarale.. mislim nisu ni ove bile horor ali u tim trenucima mi je to neizmjerno puno značilo, za kraj mislim da me ona sestra nije onako uplašila na početku da bi to puno bolje prošlo, ali eto mi smo obadvije odlično i to je iza nas..

isss... koliko sam napisala tek sad vidim... ok, sad se ispričavam...sorry