Uvijek su se stariji zgražali nad onim kako se mlade generacije ponašaju. Generacijski jaz je nešto sasvim normalno i zapravo „mora“ postojati. No, to ne znači da klinci mogu biti bahati.
Ta današnja mladež! Ah, ta današnja mladež! Taj se „uzdah“ pretvorio odavno u poštapalicu koju smo svi u mladosti barem povremeno čuli – ako se i nije odnosila na nas, a onda je na nekog iz društva, škole, blizine. Sprdali smo se s tim i smijali takvom razmišljanju. A onda smo mi postali ti koji govore – ah, ta današnja mladež. I ne, vjerujem da nisam u krivu ako kažem da možda imamo pravo na ljutito izgovaranje te rečenice i više nego prijašnje generacije.
Vozila sam se neku večer tramvajem. Žurila sam na roditeljski koji je počinjao u 19.45, pa sam točno znala koliko je sati – točno toliko, a ja sam još bila u tramvaju. Slučajno sam zamijetila curku od, odokativno, 11 ili 12 godina. Nakon mahnitog tipkanja, skrolanja, provjeravanja svega na mobitelu (znamo svi koji imamo klince te dobi kako to izgleda), točno u ranije spomenutih 19.45 nazvala je baku na mobitel. Znam da je baka, jer sam škicnula, priznajem, nepristojno. Rekla joj je točno ovako (nisam sigurna da sam čula pozdrav):
„E, ajde dođi na plac na stanicu, sad! Moramo tamo u knjižaru kupiti mi hamer papir! Požuri, imamo 15 minuta! Računaj 10!“
Stanica na placu je uslijedila za ravno 30 sekundi od poziva. Da je baka utjelovljenje Batmana, mislim da ne bi stigla. Pomogla bi joj jedino teleportacija. Curka je izašla iz tramvaja (tih 30 sekundi nakon poziva) i živčano pogledom tražila baku, pa pogledavala na mobitel.
Ne znam kako je priča završila i je li baka svojim supermoćima uspjela izmisliti hamer papir, jer sam morala trčati na sastanak. Ali taj ton i taj način razgovora s bakom i ta bahatost u glasu… To mi se još uvijek vraća. I cijelo vrijeme sam zamišljala tu baku s druge strane linije i pitala se zašto je rekla „Dobro, evo me“ ili što god je već rekla. Zašto nije rekla, na primjer, „Oprosti, mila, ali baka stvarno ne stigne tako brzo. Žao mi je, ali idući put ćeš morati na vrijeme kupiti ono što ti treba za školu.“
Što je mala naučila iz ovog? Da ona može sve zaboravljati, odgađati, a onda pucnuti prstima i svi se oko nje sjate, izgube glavu, nauče letjeti samo da bi ona to na vrijeme dobila. Kako će joj to pomoći u životu? Ama baš nikako. Čisti primjer medvjeđe usluge.
Prošle godine moj sin je bio 4. razred. Otišao je ujutro u školu, a oko 10 sati došla mi je poruka (iako ne smiju koristiti mobitel i on ga nikad nije upalio u školi – učiteljica mu ga je dala da mi se javi) „Mama, donesi mi, molim te u školu sve za Matematiku.“ Ništa mi nije bilo jasno. Napisala sam mu da mi je žao, ali da je imao priliku složiti sve po rasporedu i da mu ja neću nositi knjige u školu samo zato što nije pazio ili je žurio sa slaganjem knjiga. No, došla mi je iduća poruka:
„Mama, molim te, učiteljica mi je rekla da ti kažem da mi doneseš.“
Uh. E, tu sam tek postala bijesna. Znala je da radim od doma, znala je da smo relativno blizu škole – ne preblizu, doduše. Zapravo sam znala da joj je moj mali drag i da sigurno ima smisla što taj dan baš mora imati knjige, da će mu dobro doći. Ali sam cijelim putem do škole i nazad i ostatak dana kipjela od bijesa u sebi. Zašto me nije pustila da svoje dijete naučim lekciju – ako ne spremiš sam sebi knjige, nemaš ih! Točka.
Tješilo me u toj priči samo to što je moj sin mene vrlo pažljivo, obazrivo i pristojno pitao da mu donesem, ali i to što nije bila njegova ideja – znam da nikad ne bi došao na tu ideju. No, nikako si nisam mogla objasniti zašto bi učiteljica poslala takvu poruku djetetu. Jer – ja ne bih.
Nisam bez grijeha, da se razumijemo!
Ja stvarno nekad i previše 'tetošim' svoje klince. Barem tako kaže gospon suprug, jel'. Popuštam im često, imamo puno 'bolnih točaka' i raznih 'rupa' koje trebam pokrpati. Ali znam da ih ja pripremam za svijet. Znam da knjige moraju spremiti oni. Znam da im jednog dana nitko neće trčati nositi laptop koji su zaboravili na posao. I znam da ne smiju biti bahati. Znam da ne mogu i ne smiju očekivati da će se itko zbog njih osjećati kao sluga pokorni ili kao netko manje vrijedan. Netko pozvan da krpa njihove rupe i popravlja njihove greške.
Da se razumijemo – nisam ni ja bezgrešna po tom pitanju. Daleko od tog! Gulim im i reckam voće, iako znam da ne bih uvijek trebala. Dodam vode ako je neka situacija (iako, ako sjedi pred telkom, pa me moli vode – nema šanse). Moji klinci nemaju niti jednu baku, niti jednog dedu. Ali da bilo kom od obitelji, da meni ili svom tati u 19.45 kažu da moram doletjeti na stanicu i otići s njima kupiti nešto što znaju minimalno nekoliko dana da im treba… Sorry, stari, nema šanse. Da se ispriča, pa skrušeno prizna da je zaboravio/zaboravila, pa poluplačnim glasom pita mogu li mu/joj nekako pomoći… Dala bih sve od sebe.
Na „Dođi, imamo 15 minuta – računaj 10“ nema šanse da bih prstom mrdnula. Jer niti svijet jednog dana neće na takav stav prstom mrdnuti. Ako mrdne, znači da te se boje. Žališ to? Ja za njih ne želim to.
Imali smo jučer dramu doma. Gospođica ima za par dana rođendan. Ima ta neka frizura koju želi već dugo. Obećala sam davno da će biti za rođendan – i zaboravila. Kad me podsjetila, već je bilo kasno za termin koji nam idealno odgovara. Pokušavala sam dogovoriti neki drugi, ali je komunikacija porukama išla dosta sporo. Navečer je isplakala dušu. Utješila sam je, rekla da ćemo probati još. Probudila se i u 6.30 ujutro me pitala jesam li dogovorila termin. Ne, nisam, tijekom noći, dogovorila termin. Plač, drama. Bilo mi je malo naporno, rano ujutro, ali sam suosjećala. Sve znam, u toj je dobi sve – najgora stvar na svijetu.
Ali onda - optuživanje. I to sa dozom bahatosti. Ona je meni REKLA, a ja sam ZABORAVILA, a već mi OD PRIJE LJETA govori, a ja NIŠTA NE MISLIM… Samo sam viknula DOSTA! Rekla sam joj da je način na koji se sada ponaša jednako nekom bahatom derištu, da ja to neću dopustiti, ponovila da sam dala sve od sebe da dogovorim, da još ima vremena i nade da sve bude ok, da ću napraviti sve što mogu da tako i bude i da ne dopuštam da se tako razgovara sa mnom. Okrenula sam se i otišla iz sobe, a ona je utihnula. Kad je ustala iz kreveta, došla je do mene, zagrlila me i rekla „Oprosti…“.
Nisu oni sami po sebi bahati. Mi smo ti koji im dopustimo to. I to tako da ih ne zaustavimo kad postanu bahati, kad postanu otresiti. Pustimo ih da misle da je to ponašanje u redu, pa se oni i dalje tako ponašaju. Pubertet je - pubertet, bunt je dio tog, i naravno da će pokušati, nema nipta loše u tom. Ali ako se izdere na tebe zato što nema hamer papir i naredi ti da se stvoriš kako bi taj papir dobila, onda će idući put to napraviti opet – jer zna da može. I onda imamo klince koji sjede s nogama na sjedalima u tramvaju jer im nitko nije rekao da ne smiju, koji se ne ustaju starijima i trudnicama, koji bahato odgovaraju kad ih netko na nešto upozori… Ne kažem da je lako, ne kažem da se može sa svima, ali – može se.
Treba nam tako malo...
I ne, nisu svi takvi, naravno. Ali ih je puno. Bez poštovanja i bez obzira prema drugima. A mene samo boli duša kad pomislim kako je lijepo kad – nisu takvi. Nikad, ali nikad neću zaboraviti… Bila sam cca mjesec i pol pred porod, lipanj, vani +35, a ja u krcatom autobusu. Zraka ni za lijek. Oko mene sjede žene, muškarci, mlađi, stariji, ali nitko da ponudi mjesto. Ne mislim da sam kraljica, ali stvarno mi je u tim okolnostima trebalo. Jedva dišem, gledam okolo, nitko ništa. Pored mene stoji mladac, srednja škola otprilike, crna majica s nekim metal bandom, sluša glazbu na slušalice. Najednom izvadi jednu slušalicu, pogleda mene i jasno i glasno kaže: „Jel' bi se Vi možda negdje sjeli?“
I sad dok to tipkam i svaki put kad o tom mislim, suze mi oči. Njih troje se odjednom diglo, kao da ih je netko piknuo. Kako kaže ona divna pjesma:
Treba nam tako malo, skoro ništa
Jedan kremen i jedna iskra
Da tama ode zauvijek iz nas
A čudovišta padaju…
Budimo kremen, ne stvarajmo čudovišta.
