Isti slučaj kao i kod Ivane. Nedavno smo se odselili u inozemstvo i tu nemamo nikoga. Suprug radi i nije često kući,a i kada je slobodan uvijek si nađe nešto za raditi. Dok nisam bila trudna sve je bilo ok,čak mi nije smetalo i kad sam bila sama cijeli dan u stanu,ali otkako sam ostala trudna ovo je pakao. Raspoloženje mi se promijeni po 10 puta u jednom danu. I to od sretnog pa sve do suza...puno mi fali moja obitelj,kuća i rodni grad. Strašno mi je..baš se kao i Ivana osjećam usamljeno. Ne mogu sastaviti 10 dana da sam "normalna". U 20. sam tjednu i kad se sjetim da će to trajati još toliko,muka me uhvati.. 

Moji hormoni miruju, da ni sama ne vjerujem kako sam smirena, jer inače me pms puca deset dana prije menge i skoro svaki put se posvađam s dragim ili me uhvati neka neobjašnjiva tuga..
Ali sad ni blizu tome,od samog početka trudnoće sam mirna,,vesela,optimistična. 

ja ne znam više šta mi je... sva sam jučer i danas neka depresivna,.. još sam se s dragim nešto malo posvađala jučer, pa i jutros je on nastavio s istom temom, i onda me krenulo neko stezanje dole... noćas sam dobra 2 sata buljila u strop, valjda od nerviranja i svega, i sad mi se samo plaće... a cijelu trudnoću sam si bila super... danas eto svako malo suze krenu... joj... ti hormoni... sad si uopće ne želim razmišljat kakva ću biti nakon poroda 

Cloudy, znaš i sama da će se situacija  između tebe i dragog riješiti. A oraspoloži se mislima o maloj curki i o tome kako ćeš ju jako brzo ljubiti. slaži njenu robicu, čitaj dobre knjige uz šalicu čaja i bor.
Mene lampice oduševljavaju. Uživam u ovim danima. Mala divlja, ja joj pričam, bor miriši, svijeće od cimeta.....Samo si napravi atmosferu :)


To barem kod mene pali. Ja sam iritantno poletna i sretna.

Cloudy, ja isto imam takve faze. Jedan dan se MM i ja sprdamo na sve i svašta i ja njega sprdam brutalno i umiremo od smijeha, on popodne nastavi sa sprdanjem i nesto mi kaže ja ga pogledam, zatrese mi se brada i udrem u plač ko malo dijete; Kako si mi to moga reć, ti si užasan, idem kod svojih, neću živiti s tobom, bit ću samohrana majka a ti daj pare ako hoćeš, ne želim te više vidit.

On me ide zagrlit ja se otrgnem i tulim na wc-u i onda izađem iz wc-a i tulim kako to da nije došao zamnom u wc , kako je tako bezosjecajan, imat cemo živčanu bebu jer on mene toliko nervira... I onda se  malo smirim i za pola sata opet ja sprdam njega a on me gleda i šuti i ne smije se jer se boji koja je iduća reakcija.

Na dane me uhvati manija čišćenja i ako vidim točkicu na podu počnem šizit kao on samo radi nered po kući, iako on radi da sam i ja uvijek radila i čistila po kući a njemu je to nemoguća misija ( a jadan često radi ručak kad ne radi da meni olakša) kako je on usporen sav i može radit samo jednu stvar i da čekam njega da nešto napravi da bi se porodila 15 puta. I nakon toga plačem što sam bila zla prema njemu a on jadan šuti , što će, i onda ga grlim i ljubim a on me i dalje zbunjeno gleda  s onim očima... 

A na dane sam smirena, sablasno smirena, sve mi je ravno, mogu gledat u zid satima i bit ko fikus i ne pričat i ok sam. potpuno stanje smirenosti... 

A neke dane se dignem sva nabrijana, namještam krevet , skačem po kuhinji, kuham , čistim, plešem dok radim nešto, usisavam, prebacujem manji namještaj, idem u trgovinu, zovem cure na kavu ( ovo je najrjeđe hahaha) 


Eto to su moja raspoloženja... Veselo nam bilo 

curke  bar se vama tu mogu pojadat pa me kužite.... ma znam ja da ćemo mi bit ok... samo je mene strah da nam opet ne dođe takva faza jer je pred jedno 5 godina bila faza koja je isto ovak započela i onda smo skoro prekinuli... bilo je tu svega, ja se ne želim ni sjećati čega sve kolko je bilo grozno... mislim da je najgore što on nije baš fan mojih staraca... takvi su kakvi su, moji su, i ja ne mogu da ih ne branim (isto kao što i on svoje brani) ali njega smetaju te neke stvari i onda meni prigovara a ja na to poludim,.... i jučer i danas je isto ta priča bila... i ok, posvađamo se ja se rasplačem, onda je njemu žao, vidim mu u pogledu... al mene je ubila njegova rečenica u pojam da ak ja nastavim po svom tupit da kad dođe beba da ćemo svak na svoju stranu.... IAKO ... znam da to nije mislio... znam da nema šanse da me ostavi s bebom, jer je tad pred 5 godina, skužio da ne može bez mene nakon 3 dana... ali opet... te neke riječi ti se urežu u pamčenje i svako malo me podsjete....on je jako teška osoba ponekad... u 97% slučajeva je divan, krasan, stvarno za poželjet, ali ima te neke svoje blesave faze koje ga uhvate i drže par dana i onda je totalno teško s njim biti....plus još stalno razmišljam o tome kak sam od petka 38 tjedan i kak je trudnoća skoro gotova i kak će curka biti s nama, pa me uhvati neko raspoloženje da ja ne bi da je trudnoća gotova i da hoćemo mi moć s bebom (koja sam ja likuša sad kad se slušam) i tak.... kažem, prokleti hormoni i njihovo divljanje...

Tako je i meni isto. On kaže nešto kad mu pukne film ( iako ja kažem još i gore stvari ali ih ne doživljavam ozbiljno ) i onda ja cmoljim i glumim žrtvu   a znam da sam u krivu. Mi smo isto bili prekinuli i to na čak 3 mjeseca ja sam otišla u inozemstvo raditi i usred tog posla smo prekinuli i nisam mislila da ćemo se ikad više vratit jedno drugom ( bili skoro pet godina skupa tada) i onda kad sam se vratila nakon 15 dana smo se vidili i opet zavrsili skupa i nakon toga 4 mjeseca sam saznala da sam trudna... 

Eto, nije sve bilo idealno ni meni. I kad sam saznala za trudnocu sam jako puno plakala i bila u šoku i pomislila u prvih mjesec dana nekoliko puta kako je to greška... Ali nikad nisam pomislila na abortus. Ne znam zašto jer sam bila jako depresivna prvi mjesec i kad me je MM vidio pitao me želim li drugi izbor ( jer realno ne može me spriječiti) ali sam na to pitanje pobijesnila iako mi je dijete u tom trenu bilo nešto što sam željela koliko i gripu... Inače sam za pravo izbora ali u svom slučaju nisam mogla o tom ni pomislit iako znam razliku između fetusa i embrija...

I više se ne kolebam je li ili nije ispravna odluka. Razmisljam nekad kako bi isao moj zivot da nisam trudna ali ne osjećam žaljenje ni za čim. 

Sve je to ono što se događa u ljudskoj glavi. I nervira me kad pričaju da je sve bajno i krasno, može biti nekome ali većini nije. Puno je tu strahova na trenutke i misliš svasta o svemu ali valjda je sad vrijeme naučiti se borit protiv strahova i neke stvari manje doživljavat...

Ne sumnjam da će sve bit ok ,Cloudy :) Svi imaju takve faze i oni koji pricaju o njima i oni koji ne pričaju...

ma znam ja da svi imamo te faze.... i da je ovo vrijeme prepuno hormona i divljanja istih... neću nikad zaboravit ljeto kad sam isto piz**** na sve i svašta... onda sam se smirila bila na neko vrijeme, al sad se opet sve vraća, valjda pred kraj.... sad sam si već malo bolje, valjda mi treba vremena da se ispušem i ohladim i nastavim dalje.... samo kaežm, nadam se da će nakon poroda biti manje ovakvih divljanja hormona i mog raspoloženja.... i zahvalna sam sad što sami živimo jer mislim da me ovakvo raspoloženje uhvati nakon poroda, plus kombinacija s nečijim pametovanjem ili davanjem savjeta daj to ovak ili onak, mislim da bi bilo mrtvih

Da, i mi smo se preselili  u mir i dobro 

Za svaki slučaj, ko hoće doć nek nazove, ne otvaram vrata ako ne znam tko dolazi... 

Ne sjaji nam sunce non stop, to je normalno   i mi smo imali faza i fazica, mislim da su svi parovi to prošli. Sjećam se naše zadnje velike svađe, nisam ja neka koja baš plače, ali tada... isto sam bila trudna sa prvim djetetom... ko zna možda i njima nekakvi hormoni skaču,  od tada se nismo tako svađali, sad sve se rješi brzo bez visokih tonova. 
cloudy drži se i natukni svom dragom da ne želiš zadnje dane provoditi u svađi, nego u miru i veselju 
ma bit će sve ok, to je normalno