Pomozite..

Pozdrav, imam 18 godina i prije par dana saznala sam da sam trudna. Sa deckom sam 7 mjeseci,on ima 22 godine. Pricali smo o zajednickom zivotu kroz mjesec dana smo trebali poceti zivjeti zajedno. Bile su price i o bebi ali nismi to planirali tako rano,svejedno ugl on im je bio prvi i obecavo mi da kad god bude doslo do trudnoce da je on spreman i da ce biti uz mene. Nikad niti nismo koristili zastitu jer smo mislili ako se desi,nema veze i ovako i to zelimo. E sada on otkad je saznao da sam trudna se zeli maknuti od mene govori da sam ja kriva neka sama idem ginekologu to se njega ne tice po njegovoj prici ja sam odjedanput najgora osoba na planeti,trebala bi se ubiti,govori mi da me mrzi,iako nema nijedan dobar razlog za to. Puno razmisljam o tome sta da radim sada? Jedino njegov bratic koji je moj najbolji prijatelj za to zna nisam skupila hrabrosti reci svojima. Ali ne znam sta da radim osjecam se tako povrijedjeno i tuzno i jadno. Jako zelim tu bebu ali ne zelim da moje dijete raste bez tate,jer je moj tata poginuo kad sam bila jako mala i znam kakav je to osjecaj,razmisljam o abortusu ali i dalje ne znam sta cu. Znam da postoji mogucnost da necu moci zatrudniti poslje toga ali ja ne zelim da moja beba raste bez tate,molim vas za savjet :(

Zao mi je zboh tvoje situacije, i moj savjet je da te srce vodi i da zadrzis bebicu koju si zeljela,jerjer ce ti za par godina proci kroz glavu kako bi bilo kad bi bilo, a i isto sam po tvom komentaru procijenila da si zrela bez obzira na godine, isto sam tako bila rano sazrela.
Mozda se decko na prvu prestrasio,.pa kad razmisli malo i shvati da je to istina a ne sala se malo smiri,mozda je u soku samo.ne brini.

Ja se isto slazem sa curama. Uvijek sam razmisljala sto cu ako se dogodi a imam godina kao i ti. Mama je uvijek govorila i veća sirotinja je podigla djecu jer mi nismo imalo mnogo a 3 smo sestre… I danas kad vratim vrijeme unazad nista nam nije falilo. Ja nebi nikad napravila abortus ni zbog koga. To je mladi zivot i Bozija volja… Vjerujem da je Bog u tebi prepoznao dobru buduću mamu… Nece biti lako, ali sigurna sam da ce ti dijete biti vjetar u leđa i dati ti snagu kad bude najteže. Svaki njegov osmjeh bit ce ti sve u zivotu… Okolina ce uvijek pomoci. Evo ja sam sad trudna i svi nude sa svih strana hrpetinu stvari. Dijete je radost i nedaj da ti taj najljepši osjecaj kvari jedan decko koji se mozda uplasio ili ni sam nezna sto bi sa sobom… A sto se tiče zivota bez oca.. Vjeruj mi na mom primjeru nekad covjek ima oca, ali kao da ga i nema.. Kao da zivi odvojen zivot mimo djece i zene.. Ali majke su sve u zivotu i pored moje majke nikad mi nije zafalila ljubav oca. Zelim ti srecu! 

Potpisujem cure… 
Iako ti sad ova situacija izgleda grozno, ne mora znaciti… Sve se dogadja s razlogom i ako je tvoj decko vec sad pokazao takvo lice, ni ne treba ti takva osoba u zivotu… A i uvijek postoji mogucnost da mu dodje iz guzice u glavu pa shvati da je pogrijesio… Nemoj ga moliti, makni se od njega i mozda ce mu biti zao… Potrazi podrsku roditelja, obitelji i prijateljica, oni ce biti uz tebe i pomoci ti… Djeca su najvece bogatstvo i ljubav, a mi zene smo jake i mozemo sve prebroditi… Znam da si sad tuzna i nesigurna, ali ne daj se, veseli se bebi i nemoj donositi odluke zbog kojih ce ti mozda biti zao u buducnosti… Zelim ti puno srece! 🙂😙

Pozdrav, evo da se nadovežem, u sličnoj smo situaciji (malo sam starija od tebe) i ja sam odrasla bez tate, imala sam dečka, planirali smo zajednički život i želeli bebu, čak su i njegovi bili za to, međutim beba kad je došla, oni su promenili mišljenje, neko zbog straha, neko zbog “velikog” troška oko novorođenčeta, a njegovi zbog tog što sam ja odbila služiti njima, “njihovom domaćinstvu” i njihovoj rodbini, no nebitno to, želim ti reći da sam uprkos svemu tome zadržala bebu. Mamu sam obavestila još na početku i ona mi je najveća podrška kroz celu trudnoću, a termin mi je za manje od mesec dana, ako Bog da . Mnogi ljudi ovo vide kao “sočan” trač, ali priča ima i biće uvek za sve i svakog, da je lako podići dete - nije, ali je to najveći dar koji jedna majka može da dobije. Ti ćeš sama odlučiti šta misliš da je najbolje, znam da postoji strah, strah je prisutan i kod parova koji su po prvi put roditelji, se je to nepoznato, ali trenutak kad ugledaš svoju bebicu na UZV-u je nešto što se ne može opisati rečima, tad postaje sve nebitno i iz dana u dan očekuješ to maleno stvorenje, a tek onaj kad osetiš prve pokrete i postaneš svesna da u tebi raste jedan novi život, kojeg ti čuvaš, sa kojim si ti najviše povezana i bićeš za celi život, ne može da se meri ni sa kim i ni sa čim ma koliko strašno izgledalo. Ti ne znaš šta život donosi, možda se taj dečko samo preplašio, možda će “odrasti” preko noći i postati svestan situacije, ali smatram da bi trebala obavestiti i svoju mamu i njegove, biće ti lakše kad ozbiljno porazgovaraš sa bliskim ljudima i da doneseš odluku, a ja se nadam da ćeš nam javiti kako spremaš stvarčice za dolazak bebe, srećno!

Prošla sličnu situaciju i rodila. Prvo je bilo ajme, pa mlada si, pa kako, pa ima vremena… bla bla
Bla, kasnije su se svi priviknuli da sam trudna, a kad se beba rodil svi ti cestitaju, kad poraste( moj je sad godinu dana) onda svi govore jujj  bas je sladak i svi ga obozavaju..  Ako imaš gdje biti, a da nisi podstanar, npr kod kuće sa svojima i ako si spremna prihvatiti odgovornost da beba nije igračka da je potrebno strpljenja, nije kraj svijeta :) ima
Puno mama
Koje su rodile rano pa su danas uspješne, samostalne sretne žene. Što se tiće izlazaka, ne smiješ kriviti bebu da sad zbog nje ne možeš( iako ima mama koje izlaze iako kod kuće imaju bebu). 

Cure su sve rekle gore i potpisujem. Ako stvarno jako zelis to dijete, zadrzi ga i sve ce biti u redu. Ja bih se samo nadovezala na tvoju financijsku situaciju, za slucaj da ti decko ustraje na tome da vas odbaci i ne zeli priznati dijete, zakonski imas pravo na test DNA kojim ce se dokazati da je dijete njegovo, i samim time ti mora placati alimentaciju. Ako je u nemogucnosti, imas zakonsko pravo alimentaciju zatraziti od njegovih roditelja. Zasto bi bila budala? Nisi si sama napravila dijete, netko mora preuzeti odgovornost. To sto imas podrsku u svojim roditeljima, ne mora znaciti da ti i oni morate u potpunosti financijski skrbiti za dijete, to je i oceva duznost. No iskreno se nadam da ce dijete ipak odrasti uz mamu i tatu i da ce sve biti u redu.

lana66

Pozdrav, imam 18 godina i prije par dana saznala sam da sam trudna. Sa deckom sam 7 mjeseci,on ima 22 godine. Pricali smo o zajednickom zivotu kroz mjesec dana smo trebali poceti zivjeti zajedno. Bile su price i o bebi ali nismi to planirali tako rano,svejedno ugl on im je bio prvi i obecavo mi da kad god bude doslo do trudnoce da je on spreman i da ce biti uz mene. Nikad niti nismo koristili zastitu jer smo mislili ako se desi,nema veze i ovako i to zelimo. E sada on otkad je saznao da sam trudna se zeli maknuti od mene govori da sam ja kriva neka sama idem ginekologu to se njega ne tice po njegovoj prici ja sam odjedanput najgora osoba na planeti,trebala bi se ubiti,govori mi da me mrzi,iako nema nijedan dobar razlog za to. Puno razmisljam o tome sta da radim sada? Jedino njegov bratic koji je moj najbolji prijatelj za to zna nisam skupila hrabrosti reci svojima. Ali ne znam sta da radim osjecam se tako povrijedjeno i tuzno i jadno. Jako zelim tu bebu ali ne zelim da moje dijete raste bez tate,jer je moj tata poginuo kad sam bila jako mala i znam kakav je to osjecaj,razmisljam o abortusu ali i dalje ne znam sta cu. Znam da postoji mogucnost da necu moci zatrudniti poslje toga ali ja ne zelim da moja beba raste bez tate,molim vas za savjet :(

Pozdrav! Ja sam prvo i jedino rodila nedavno, sa 29 godina, sa podrškom tate i okoline i svejedno je bilo izazovno. Iako, draga, većinu posla ipak odradiš ti. Bit će sve dobro, nemoj se bedirati, muškarci dođu i odu, bebu ćeš imati ti.
Sad se pokušaj primiti, živciranjem štetiš bebi i sebi. A do kraja trudnoće možda i dečko dođe sebi.
A ako ne, ne bi bila prva samohrana majka, zapamti, jaka si, za bebu ćeš biti još jača.