Odnos s partnerom nakon poroda

Da, osječa se ugroženo i to posebno jer je L imala do sada cjelodnevne kolike pa se naš odnos uvijek mogao vrtiti samo oko nje...poslije si toliko iscrpljen da se samo srušiš, a ne da ti je do sexa. Ajde hvala, malo si me oraspoložila , probat ću opet popričati s njim...

imam i ja jednog takvog doma..doduše njemu je 25 godina, ali opet... raspravljali sm ose nešto i kaže on meni..ja radim i nemoram više ništa napravit doma...MOLIM?! rađe će igrat na karte ili igrat igrice na kompu nego išta drugo , a kamo li da shvati da sa i ja umorna po cile dane sa L, al ne njemu je uvijek teže i jadan on... tako da te u potpunosti razumin

Joj ti muški i njihove igrice...pa što se nisu u djetinjsktvu dovoljno izigrali? Ne kužim kako im to ne dosadi... Znači ima ih još takvih . Ja sam se sad malo primirila i trudim se ne uzrujavati jer to jako utječe i na malu pa je i ona nervozna sirota.

oni će uvijek bit dica koliko mi god tupile drugačije...

Jedva sam dočekala da odem raditi, da nisam otišla raditi ranije rastali bi se, bacila bih ga kroz prozor skupa sa stvarima iz ormara ;) ovako je malo ipak drugačije, mene mali izmori više nego posao pola dana

...Mi smo se eto umalo rastali ta prva tri mjeseca, odnos nam je bio prestrašan. Kako je L prestala stalno plakati sve je došlo na svoje: on je puno više doma i uživa s njom dosta, igraju se, plešu, inzistira da ide s nama u šetnju i da je on nosi u nosiljci čak!!! Tako da mu je očito trebalo da se privikne, a i kolike su učinile svoje. Sad kada su prošle tek vidim kroz kako teško razdoblje smo prošli, baš smo bili na rubu ludila koliko je ona plakala. Zato sad imamo preslatku malu zaigranu smijuljicu za nagradu !

I da, mislim da je odnos gori ako zena doji.

ma taj period nije lagan ni u najidealnijim uvjetima. Moj muž je jako smirena, staložena osoba i pokazao se i po rođenju djeteta, kao i u čitavoj teškoj trudnoći, kao stvarno dobra, zrela podrška.
Ali, ja sad kad se osvrnem na ova tri mjeseca, tek sad vidim koliko sam ja bila živčana i teška.  On je htio pomoći oko male, ali kako on puno radi a ja sam bila užasno napeta, jako me je sve umaralo i jedva sam čekala da dođe sa posla i pomogne mi...a kad bi jadan kasnio, blagi bože, koje sam ja scenarije u glavi imala. Ni ja nisam neki brzopleti tip pa mu nisam pola toga rekla što sam znala pomisliti (sva sreća), a svejedno stvarno mu jesam često prigovarala i kritizirala ga iako je čovjek stvarno bio ok. A kad bi mi rekao kako ga stalno kritiziram ja bih se uvrijedila i rekla mu da mi on nabija osjećaj krivnje. A od tih muka po dojenju sam bila posebno luda i jadna. 

 Uprkos svemu, toga uopće nisam bila svjesna nego sam sve vrijeme ponavljala kako sam normalna i kako me ne pucaju uopće hormoni.