Čitav život radim, primam plaću (kakva je takva je, ali moja je), ne ovisim o nikome. Imam svoj posao, djecu, obitelj. I sve naizgled izgleda idilično. Ujutro posao, poslije posla trčim kući gdje me čekaju djeca, vozikaj na razne aktivnosti, kuhanje, peglanje, pospremanje. Navečer sam mrtva umorna. I sve to tako ide i ide dok su djeca malena.

No odjedamput, u jednom danu, sve se promijeni. Dogodi ti se nešto što nisi očekivao. Ostaneš bez posla. I misliš da ćeš lako pronaći drugi posao, a onda ne bude tako. Dani prolaze, a ti šalješ i šalješ zamolbe, ali ništa. Niti se ne okreneš, a već si mjesec, dva bez posla. Ali ne samo što ostaneš bez posla i bez svoje kakve-takve plaćice, već se nađeš s puno slobodnog vremena.

Nešto samo za mene

Što sad? Nisam osoba koja će samo kuhati, spremati i čistiti. Čekati djecu da dođu iz škole. Ok, i u tome uživam (budući da nikada nisam imala takvu priliku), ali ipak ne, ne, ne i ne. Nije to za mene. Dočekati djecu da se vrate iz škole, skuhati im ono što najviše vole (umjesto nekog brzog ručka), više vremena za njih da, ali tako svaki dan i samo to – ne. 

Moram imati vremena za sebe, napraviti nešto za svoju dušu. Osjećati da sam živa. Moram imati neko svoje vrijeme, samo za sebe, raditi nešto što volim, u čemu uživam daleko od obitelji. Samo ja - napuniti baterije. Nešto što me drži.

Pitam se što. Tako polagano počinju izvirati neke moje stare neostvarene želje. Želje koje sam spremila u ladicu kad sam postala mama i supruga. Bila je to moja odluka, ali sada, kad su djeca veća, kad ne moram biti stalno s njima, kad sam se uhvatila kako sama sjedim nezadovoljna na kauču i čekam djecu i muža da dođu kući, sada je vrijeme za ostvarenje mojih davno spremljenih želja.

Sreća, strah i hrabrost

I od same pomisli na to osjećam kako se u meni nešto budi, postajem sretnija. Razmišljam o svim tim stvarima koje su me nekada pokretale, činile da se osjećam sretnom i ispunjenom. Razmišljajući o tome, ne znam s čim da počnem prije. Za neke ne nailazim na podršku najbližih, za neke je još prerano (budući da imam obitelj koja me treba), ali za neke je pravi trenutak.

Razmišljam o tome kako sam nekad voljela pisati, pustiti mašti na volju. Bilo je to nešto što me veselilo. U pisanju je sve moguće. Da, želim to, želim to ponovno potaknuti u sebi. Ali opet ima nešto što me koči. Strah. Strah što će reći drugi ljudi, strah jesam li dovoljno dobra za to, hoću li ja to moći, hoće li me moji podržati, razumijeti... I tako tisuću pitanja.

Ali unatoč strahu, počinjem prikupljati informacije kako da svoju ljubav podijelim s ostalima. I polako, malo po malo, prikupim potrebne informacije i odlučim se za prvi hrabri potez. Odlučim pokušati pisati. Ne mogu ništa izgubiti, a mogu postati sretnija.   

Bolja mama i supruga 

I tako, naizgled loša situacija (ostala sam bez posla) potaknula me na nešto posebno. Potaknula me da prevladam strah, da prestanem razmišljati o tome što će reći drugi i da ispunim svoj život nečim što me usrećuje. 

Život je prekratak da provodimo dane samo služeći druge i razmišljajući što bi trebalo jer tako drugi žele. Svatko od nas vrijedi puno više i zaslužuje život koji si sami pišemo. U kojem radimo nešto zbog sebe, a ne zbog drugih.

Moja me situacija naučila da trebamo raditi ono što volimo, ono što nas ispunjava (bez obzira što nismo u svemu savršeno dobri), jer kada se mi osjećamo sretno i ispunjeno, tada možemo biti uzor drugima. Tada možemo biti najbolje mame i supruge. Jer tada se naša sreća širi na one koje najviše volimo.